ZVALI SU JE LEJDI DRAKULA, KRVAVA GROFICA: Surovo ubila preko 650 devojaka, vlasti joj sve tolerisale jer je bila bogata

Isotrija ljudske okrutnosti nisu ispisali samo pripadnici jačeg pola– istaknuto mesto u njoj pripada jednoj naoko krhkoj ženi. Premda je od njene smrti prošlo više od četiri stotine godina, ime Eržebet Batori (1560. – 1614.) i danas pobuđuje jezu. Nadimci pod kojima je zapamćena, Lejdi Drakula i Krvava grofica, daju naslututi kakve je grozote činila. Danas bismo o njoj pričali kao o serijskoj ubici: u razdoblju od 1590. do 1610. godine, žena plave krvi i lude glave života je lišila stotine mladih devojaka, neke sama a neke uz pomoć saradnika. Neki čak spominju brojku od 650 žrtava poremećene grofice, piše Povjest.hr

Ćerka barona Jurja VI. Batorija i baronice Ane, odrasla je u jednoj od najstarijih i najbogatijih porodica u gradu u istočnoj Ugarskoj. Krvno je bila povezana s brojnim ondašnjim bogatašima, od kardinala do poljskog kralja Stjepana.

Da joj nisu “sve ovce na broju”, postalo je jasno još kad je bila devojčica. Patila je od nesanice, imala nekontrolisane izlive besa, a navodno je bolovala i od neke vrste padavice. Zaključivši da je devojčica previše zahtevna, majka ju je ćušnula na brigu dadilji. Ova, neuka i bogobojazna žena, imala je najbolje moguće namere, ali vaspitni model koji je primenjivala – dopustiti detetu da radi šta hoće i ispunjavati mu svaku želju – pokazao se tragično promašenim. Do tinejdžerskih godina, razmažena Eržebetrazvila se u punokrvnu nasilnicu, a služavke na njenom porodičnom dvoru u strahu su joj se sklanjale s puta.

Sadističke impulse je možda nasledila od oca. Prema nekim navodima, ovaj je na okrutan način smaknuo Roma optuženog za krađu: nesrećnog čoveka ušili su u rasporeni stomak konja i ostavili ga da skapa od gladi i žeđi.Mlada Eržebet je bila sedok tog strašnog događaja, posmatrala je sve sa strane hladna kao špricer. Sudbina jadnog čoveka nije je dirnula, naprotiv: u njenom umu formirao se zaključak da s ljudima koji nisu plemićkog roda sme raditi što god poželi.

Pogana ćud i psihopatske tendencije nisu, međutim, stajali na putu Eržebetinomljubavnom životu – ta bila je bogata plemkinja, inteligentna i obrazovana (s lakoćom je svladala grčki, latinski i nemački jezik), a uz to i jedna od najlepših žena u domovini!

Još kao desetogodišnjakinja, obećana je grofu Ferencu Nadašdiju. Venčali su se nedugo nakon njenog petnaestog rođendana, a čini se da je u brak pošla s popriličnim entuzijazmom, željna avanture i uzbuđenja. Premda vrlo mlada, već tada je pokazala čelični karakter – kako je njena porodica bila uglednija od one novopečenog supruga, odbila je da uzme njegovo prezime. Umesto toga, on je bez pogovora uzeo njeno prezime. Na svadbi, gotovo pet hiljada zvanica gostilo se biranim jelima i vinima, a mlada je plesala poput pomahnitalog derviša, ne skidajući osemh s lica. Imala je razloga za sreću: “skromni” poklončić koji je dobila od muža bio je velebni dvorac Čachtice (mađ. Csejte), na području današnje Slovačke, a pride je dobila i sedamnaest sela u okolini.

Godine 1578., grof Ferenc Nadašdi-Batori postaje zapovednik mađarskih trupa, koje je poveo u rat protiv Otomanskog carstva. Bio je to početak njegove uspešne vojne karijere, tijekom koje je zaradio nadimak “Crni junak”. Većinu vremena je provodio na ratištu, a kad god bi se vratio kući, radio je na prokreaciji: Eržebet mu je rodila dva sina i tri kćeri. Decu je, baš kao što su to učinili njeni roditelji, poverila na brigu dadiljama. U suprugovoj odsutnosti, pokazala se vrlo spretnom u upravljanju posedima, pa čak i rešavanju pravnih pitanja.

Dok je njen muž sekao glave neprijatelja, grofica se upustila u ljubavnu vezu s naočitim slugom Torkom, koji ju je navodno upoznao s okultnom literaturom i praksama. Patološki tašta, sate i sate je provodila pred ogledalom, ulepšavajući se za mladog ljubavnika. Ove sve stavke, čitanje mračnih knjiga i želja za zadržavanjem mladolikog izgleda, pokazat će se presudnima u formiranju njene psihopatološke ličnosti. Drčna i borbena, u životu se bojala samo jednog: starenja. Kako bi zaustavila ovaj prirodni proces, naučila je iz svojih knjiga, trebala se okupati u svežoj krvi mladih devojaka, po mogućnosti devica. Nakon suprugove smrti, ništa više nije stajalo na putu njenoj opsesiji. Opredelila se za žrtve niskog roda, koje neće nikome nedostajati – vlastite sluškinje.

Uz pomoć ljubavnika, vremešnog domara i dve lokalne žene koje su mnogi smatrali vešticama, upustila se u krvavu odiseju. Nije se zadovoljila time da žrtve, koje je nazivala “mesom” i mamila ih u dvorac pričama o dobro plaćenom poslu, jednostavno ubije – pre nego što bi iscedila njihovu krv u veliki kotao, mučila ih je satima, katkad i danima. Sekla je njihova lica britvom, odgrizala im komade mesa, a posebno je uživala kad bi im među nožne prste stavila slamu i zapalila je: njihovo bacakanje u agoniji nazivala je “plesom”.

Katkad, kad joj se žurilo, jednostavno bi ih žive zapalila bakljom. Na repertoaru joj je bilo i bičevanje, drobljenje kostiju toljagom, zamrzavanje u snegu, čupanje noktiju i zabijanje eksera ispod istih. Navodno je čak uspela nabaviti gvozdenu devicu, omiljeni instrument srednjovjekovnih inkvizitora. Reč je o metalnom sarkofagu ljudskog obličja i veličine, ispunjenom oštrim šiljcima: onaj koga bi zatvorili u tu napravu umirao je u najgorim mukama, krvareći iz bezbrojnih rana!

Priče o onome što se događa u dvorcu šaptom su se širile krajem ali, zbog grofičina položaja i imanja, pune dve decenije niko se nije usudio da reaguje. Tek kad je, u nedostatku sirotica, počela ubijati devojke plemićkog roda,vlasti su odlučile da preduzmu nešto.

Nedugo nakon Božića 1610. godine, u njen su dvorac upale snage zakona: užasnuti, istražitelji su otkrili na stotine leševa, a u tamnici se nalazilo i nekoliko napola živih devojaka, strahovito unakaženih. Sudije su, ponovno zbog grofičinog statusa, bili milostivi: umesto da je smaknu, kao što su to učinili njenim sudionicima, stavili su je u doživotni kućni pritvor. Živa je zazidana u vlastitom zamku, a sluge su joj kroz neveliki otvor svakodnevno dostavljali hranu i vodu. Godine 1614., jedan od stražara je, gonjen znatiželjom, provirio kroz taj prozor. Krvava grofica ležala je na podu, mrtva.

Preuzeto sa: https://stil.kurir.rs/rss/lifestyle/

Admin

Read Previous

CVET MOJSIJEVA TORBICA IZGLEDA MAGIČNO: Uspeva baš svakome, cveta već prve godine! (FOTO)

Read Next

NAJMONSTRUOZNIJI ZLOČIN JUGOSLAVIJE:Bila je najlepša u selu, a onda je učinila nešto od čega se LEDI KRV U ŽILAMA(VIDEO)