Šta se to dešava sa nama? Šta nam je, ljudi?
Živi nam se, mnogo nam se živi dok se okolo umire. Nije to slušaj samo sa mladima, koji nekako veruju da će biti zaobiđeni. Sada već i generacije u zrelom dobu željne su zabave i druženja.Do uvođenja karantina jelo se, pilo, šenlučilo, orgijalo gotovo javno, a trenutno se pritajilo i traže se fina skrovita mesta na kojima se to radi.
Kažu da u antičkom Rimu nikada nije bilo viće fešti i zabava nego pred pad Rimskog carstva. Naš narod ima uzrečicu “pred glavu mu je”, ostaje samo da se nadamo kako naš egoizam, nedostatak saosećanja i sunovrat morala neće baš dostići dno.
Dotle smo stigli posle godinu dana pandemije.
Čitava filozofija današnjeg korona nemorala može da se svede na jednu rečenicu: “Neće mene. A za druge baš me briga!”
Ovakav nedostatak istinske ljubavi, brige za najbliže i bliske, kao i žudnja da se živi punim plućima tinjaju davno, lagano, otuđenjem jednih od drugih i osećanjem da sebi treba da budemo najvažnijiNeka svako misli kako hoće, ali mrtvi su živi dokaz da bolest postoji.
U redu, možda smo srećnici čija će želudačna kiselina da ubije virus, ali neko kome ga prenesemo nije te sreće. Pada li na pamet nekome kako će mu izgledati život ako je doneo smrt onome do koga mu je stalo? Pa i do koga mu baš nije stalo, ali mu je kumovao da se razboli? U kom delu našeg mozga borave uzde koje će zauzdati taj gotovo zločinački poduhvat da se uleće u rizična mesta, jer nema šansi da od sto ljudi niko nije zaražen?
Svedoci smo da mnogi odlaze na posao i izlaze među ljude krijući da su zaraženi. Posle godinu dana kao da smo oguglali na pandemiju, privikli se i žurimo da što pre vratimo život u normalu, nadgornjavajući se sa zatvaranjem kafića i šoping-molova. Može se razumeti taj odbrambeni mehanizam pred neprekidnim umiranjem oko nas.Što je više smrti, to je i želja za životom veća. Ništa novo. Ali nikada se nije dešavalo da se toliko rizikuju tuđi životi zbog sopstvenih užitaka. Stresemo se kada se neko zakašlje ili kine i – idemo na hamburger, u prepunu salu. Obuzeo nas je fatalizam koji otprilike glasi:
“Ako dobijem koronu, dobiću je. Šta sad. Ali to me neće sprečiti da odem na žurku. Jednom se živi.”
Uljuljkujemose podacima za koje i ne znamo da li su tačni, da 95 odsto ljudi ne oboli od kovida 19. Da su deca najmanje ugrožena. Da nemamo srčana oboljenja, karcinom i dijabetes, pa nismo rizična grupa. Da nismo debeli i da smo fizički aktivni. I to nam daje za pravo da se ponašamo kako hoćemo, jer nismo valjda mi krivi što postoje rizične grupe. Zar je malo što ne idemo kod onih najstarijih, nego im ostavljamo kese sa namirnicama ispred vrata i mašemo kroz zatvorene prozore? Ima nas raznih, ali kako vreme prolazi, sve je više onih koji, uprkos upozorenjima, traže kapi veselja i viskija da nadoknade štetu prouzrokovanu dodatnim obavezama.
A kad mečka zaigra pred našim vratima, kreće frka, telefonski pozivi, raspitivanje gde se testira, traženje veza za smeštaj u bolnici, potraga za najboljim lekarima. Ono “neće mene” odmah se zaboravi. Šokiramo se i kad umiru poznati, veliki, oni za koje smo mislili da im niko ne može ništa. Plačemo, pišemo na društvenim mrežama, tamo solidarnost i milost postoje – ali to su samo reči. Dela govore suprotno.
Jedina zaštita od korone jeste da budemo pametniji od nje. Ona je jača, ali borimo se tako što ćemo izbegavati svaki nepotreban rizik, makar se ucrvljali od dosade.
*Tekst preozet iz dnevnog lista Lena koji izlazi nedeljom uz Kurir.
