TE 1993. SPOMENKO JE ŽURIO KUĆI DA VOJNICIMA ISPEČE HLEB KADA GINE OD GRANATE Najveći greh prema dečaku čini ROĐENI otac

Spomenko Gostić rođen je u Maglaju 15. avgusta 1978. godine. Nije imao priliku da uživa u bezbrižnom detinjstvu. Otac Stojan i majka Milenka se razvode kada je Spomenko imao devet godina. On sa majkom odlazi u selo Gornji Ulišnjak na Ozrenu, gde će živeti sa bakom Vidom Mitrović. Imao je polubrata Dragana, koji je bio Milenkin sin iz prvog braka.

Spomenko Gostić
foto: preentscreen/Youtube

U selu gde je živeo nije bilo škole. Spomenko je svaki dan sa drugovima pešačio osam kilometara do osnovne škole u Maglaju. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio vredan, uvek spreman da pomogne. Početkom 1992. godine Spomenku umire majka. Na jesen, sa početkom ratnih sukoba, u granatiranju sela gde je živeo, gine Spomenkova baka Vida.

Polubrat Dragan odlazi u otadžbinski rat. Istim stopama kreće u Spomenko kojeg odbijaju da prime u vojsku jer je imao samo 14. godine. Njegovi drugovi sa 16 godina su primnjeni. Spomenko je tako ostao bez drugova za igru.

Ali, kako je rat odmicao pojavio se problem snabdevanja jedinica na izlovanim i teško pristupačnim delovima fronta. Spomenko Gostić je upravo to iskoristio i napravio zapregu. Na selu je zavoleo konje i sa drugom, Slavišom Petrovićem dostavljao je hranu i municiju do fronta. Po potrebi, prevozio je nazad ranjene.

[embedded content]

To što nije učestvovao u borbama na prvoj liniji ne znači da je Spomenko bio zaštićen. Ranjen je dok je prevozio hranu za vojsku. Velike kiše su napravile bare duž kolskog puta i on i njegov saborac Slaviša Petrović skrenuli su sa uobičajene putanje. Jedan točak zaprežnih kola je aktivirao protivpešadijsku minu. Geleri su lakše ranili Slavišu dok je je Spomenka okznuo deo mine.

On je posle toga raspoređen u komandu. Da bude kurir. Tada je već postao poznat. Nakon ranjavanja ga je fotografisao Tomislav Peternek. To je prvi trag malog heroja. Ubrzo na Ozren stiže i ekipa Televizije Novi Sad a novinar Petko Koprivica u oktobru 1992. godine pravi razgovor sa Spomenkom. Nakon toga iz celog sveta stižu pozivi da Spomenko nastavi školovanje i život u miru, daleko od rata. Spomenko je sve pozive odbio. Njegovo mesto bilo je uz njegove ratne drugove.

Spomenko Gostić
foto: PrintscreenJutjub/ Ujka Kosta

20. marta 1993. godine, žureći kući da iz peći izvadi hleb koji je pekao da nahrani svoje prijatelje vojnike, gine na Ozrenu od granate ispaljene sa muslimanske strane zajedno sa još pet srpskih vojnika.

U ratu je izgubio sve: porodicu, dom, detinjstvo i, na kraju, život.

Saborci ga pamte kao neverovatno hrabrog i vrednog dečaka, a ostaće zabeleženo da je odbio ponudu jedne srpske porodice iz Francuske da ga usvoji i odvede da živi sa njima.

Spomenko je, zahvaljujući se, tom prilikom rekao: “Neću da budem dezerter i da ostavljam svoj narod kad je najgore. Biću ovde do kraja, dok ne dočekamo mir i slobodu, a onda… videćemo.”

[embedded content]

Spomenko je posmrtno odlikovan Medaljom zasluga za narod.

Pretragom na Guglu uz ime Spomenka Gostića pojavljuje se podatak da je on bosanskohercegovački vojnik. Istina je da je on rođen, živeo i život završio u Bosni i Hercegovini ali ta odrednica je nekako nakaradna. Jer, Spomenko je bio vojnik Vojske Republike Srpske. I to ne bilo kakav vojnik. On je bio najmlađi vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske.

Prema pojedinim navodima u medijima, Spomenko je imao oca, ali to nije ni znao. On ga se odrekao kada je imao 4 godine, a danas prima penziju na ime poginulog sina, prenosi Telegraf.

Ovako je Spomenko govorio u jednom intervjuu

– Imamo mnoge slučajeve gde je bilo teško, ali se sve opet nekako izdrži. Imao sam slučajeve da se nagazio na minu, naišao sam i odbila je prvi točak. Ovo mi je druga rana, mene je bacila detonacija i tu me je geler okrznuo, ali opet se sve savlada.

Tukli su me mecima, ali i to sam izdržao. Kažem da mi ovde dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam… Nemam oca nemam majke, ostao sam samo sa babom, ali je ona poginula baš kod ove kuće tu – rekao je on svojevremeno u jednom intervjuu.

Spomenko Gostić
foto: PrintscreenJutjub/ Црвене Беретке

– Moj zadatak je da izvozim ranjenike, prevozim municiju i hranu, a sad pošto imamo manjak kurira morao sam da pređem da budem kurir, pa je jedan stariji preuzeo kočije. Ali te kočije će mi se jednog dana vratiti – rekao je ovaj dečak.

Po načinu na koji je pričao videlo se da se trudi da bude hrabar, koliko je to moguće kada besne ratni sukobi.

– Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non stop napadaju, ali neće dugo – rekao je on.

Za ljude koji nisu otišli na ratište već vreme provode po kafićima, Spomenko je rekao da su sve to kukavice.

– To su izdajice svog naroda. Ja sam se dobrovoljno javio da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja – pričao je on.

Posle rata je želeo da nastavio da radi sa svojim kočijama i da pomaže drugim ljudima.

Preuzeto sa: https://stil.kurir.rs/rss/lifestyle/

Admin

Read Previous

SVI SE PITAJU ŠTA JOJ SE DESILO: Svet je sažaljeva zbog bolesti, ona od života napravila košmar kad je smuvala narkomana

Read Next

Nećete verovati šta žene zaista žele u krevetu: 3 neodoljiva koraka za nezaboravne intimne trenutke