SANDRA IZ NIŠA SE BOLA ŠPRICEVIMA IZ BOLNIČKIH KONTEJNERA: Sa 12 uzela heroin, svi se šokiraju kad vide kako sad živi

Uzimanje heroina je za Sandru Mančić postala svakodnevna stvar, već sa 12 godina, a do svoje tridesete postala je zavisna od intravenske konzumacije ovog opasnog narkotika. Sa samo 24 godine suočila se s dijagnozom HIV-a, koju je hrabro javno priznala iste te 2000. godine. Danas, Sandra ostaje jedina žena na ovim prostorima koja otvoreno govori o svojoj borbi, iako je prošlo sedam godina otkako je stupila u stadijum AIDS-a. I dok razmišlja o završetku svog puta, suočava se s osamljenošću, ali i ostaje inspiracija kao hrabra Nišlijka koja ne odustaje.

Sandra Mančić
foto: preentscreen/Youtube

“Tada nisam znala da ću ja da budem narkomanka, mislila sam da ću da budem narkomanka onako malo, kao u knjizi “Mi deca sa kolodvora Zoo”. Sada, gledajući tu devojčicu, sebe… Katastrofa! Ja bih je dala u neku ustanovu na prevaspitavanje. Sad bih joj rekla – pravo je čudo što si živa i budi srećna zbog toga, jer kako si hodala i gde si koračala, uopšte nije normalno da postojiš na ovoj planeti. Imala sam 12 godina kad sam uzela drogu i to ne neku laku – ja sam odmah uzela heroin! Danas, ja nemam decu, ali gledam drugu decu, gledam decu svojih prijatelja i uplašim se same sebe. Eto najiskrenije”, ispričala je Sandra u jednom dahu za UNA TV.

Sve je počelo povremenim uzimanjem narkotika

Od 12. do 17. godine je, kaže, povremeno konzumirala narkotike. Nekada uzima tri dana u kontinuitetu, nekada prođe tri meseca da ne uzme ništa, priča.

Sandra Mančić
foto: preentscreen/Youtube

“To su bile povremene probe, povremena uzimanja. Ja sam probala heroin ušmrkavanjem u nos, dok se nije desio taj 8. avgust 1994. godine kada sam uzela heroin intravenski. Sećam se toga dobro, bilo me je strah, tada sam prvi put osetila to što zavisnici od heroina zovu “fleš”. Mislim da je to bio početak mog kraja”, kaže Sandra i nastavlja svoju životnu ispovest:

“Jednostavno, ako uzmemo u obzir tu moju nepažnju, nemar i neznanje i jednu narkomaniju koja se tu umešala, ja nisam ni znala da ću da postanem narkoman. Nisam znala da se pazim ni od čega. Dešavalo se u pola noći da jedva dođemo do droge u krizi, ali nigde nemamo da kupimo špric i iglu i sećam se jedne prilike – bili su kod niškog Instituta, kontejneri u prizemlju, bili su puni špriceva, ali onih velikih, ali nama to nije smetalo, bilo kakva igla, jer nemamo gde da kupimo. Uzimali smo to i prokuvavali, sećam se plavo zelene igle, debele i dugačke, ali jednostavno mi nismo imali ništa drugo”, rekla je Sandra.

Sandra Mančić
foto: preentscreen/Youtube

“Sa 18 godina sam bila heroinski zavisnik”

Sve je počelo 90-ih godina u vreme kada se teško dolazilo do svega, a do nje je stigla droga. Isprva, kako kaže, drogu nije morala da kupuje.

Neuropsihijatru se javila mlada, sa dvadesetak godina, a tada je već imala ozbiljnu opijatsku zavisnost. Bila je rešena da uspostavi potpunu apstinenciju, ali kako to obično biva, ona iz prvog puta nije uspela.

“Drogu nisam kupovala na početku, kupovala sam kad sam počela da imam krize, kada sam postala zavisnik, to je bilo 1995. godine. Imala sam tada 18 godina, tada sam već bila ozbiljan zavisnik. Sećam se prve minđuše koje sam rasparila, zlatne, dečije. Jednu sam dala dečku, druga je bila kod mene, a onda su i njegova i moja otišle na heroin. Posle toga zlatni krstić, bilo je dosta zlata, a na kraju sam prodala maminu burmu, to je bio baš problem u kući”, kaže Sandra i dodaje:

“Video me je otac kako uzimam drogu, ušao je u sobu kad je meni moj momak vadio špric, video je špric u njegovim rukama i kako ga spušta na sto. Tu scenu je video i samo je zatvorio vrata, ništa nije rekao. A ja sam rekla – eto sad si me bar video, sad bar znaš. Grozno.”

[embedded content]

Jednu očevu rečenicu neće nikada zaboraviti

Umro je i otac, a na onaj svet otišao je ne samo sa saznanjem da mu je najmlađe dete zavisnik, već neposredno pošto će umreti i da je HIV pozitivna. Jednu njegovu rečenicu nikada neće zaboraviti.

“Meni je on rekao ono što je i trebalo – ne, ti ne treba da imaš decu. Zato što sam ja imala 17 godina kada sam ostala trudna i on je kao staratelj trebalo da potpiše saglasnost da bih ja imala abortus i njega je to jako pogodilo.”

Sve je usledilo vrlo brzo. Droga, zavisnost, hepatitis C, zatvor zbog overdoziranja i smrti jednog mladića u njenoj kući, HIV, AIDS. Opor život uzeo je danak. Živela je bez redovnih primanja, redovnih obroka i bez struje, ali je u zatvoru prelomila.

U zatvoru saznala da ima AIDS

Tačno je i 24 godine od kako je u istražnom zatvoru testirana, od kako su joj lekari saopštili i od kako je pred lice javnosti izašla i javno rekla:

“To su te neke stvari gde je trebalo da dobijem podršku, a ja sam je apsolutno izgubila. Doktori nikada ne kažu: “Ej, znate sada imate sidu”. Oni su nas naučili da se to zove CD 4 i da je to 350. To je izgledalo tako što je doktor otvorio rezultate i rekao: “Sandra, CD 4 je 200”. Znamo i on i ja da to nije dobro, da je to već faza AIDS-a. Nikada, bar ja nisam čula od infektologa: “Znaš Sandra, ti sada više nemaš HIV, nego imaš sidu”, kaže Sandra i nastavlja svoju ispovest:

“Teže mi je palo kad sam saznala da sam HIV pozitivna, to je bila šok informacija, neočekivana skroz. Već kad su počele da se dešavaju bolesti AIDS-a, znala sam to i bila sam spremna.”

Od 2005. godine najveći je neprijatelj heroinu

Prošla je trnovit put pokušaja i pogreški sa recidivima, problemima, sve kroz borbu sa opijatima. Od 2005. godine najveći je neprijatelj heroinu. Ali ta njena priča, ono što je ona prošla i doživela, održala je i nju i dala joj snage da može da pomaže i drugima.

Greške su ostavile i posledice, ne samo zdravstvene – usledile su osude, odbacivanje, neprihvatanje, do toga da se u jednom momentu osećala socijalno potpuno mrtvom. A onda se aktivirala, osnovala svoju nevladinu organizaciju za pomoć i podršku obolelima i svoju životnu priču učinila javnom.

(Stil/UNA TV)

Preuzeto sa: https://stil.kurir.rs/rss/lifestyle/

Admin

Read Previous

Три медаље за Србију на ММА шампионату Европе

Read Next

Немачки пензиони систем има велики проблем – ко ће финансирати пензије старијих генерација