PREŽIVELA JE PAD AVIONA I 11 DANA LUTALA KROZ PRAŠUMU: Do smrti je mučilo jedno pitanje koje nije mogla sebi da objasni

Džulijana Kopke nije imala pojma šta joj se sprema kada se ukrcala na LANSA let 508, 24. decembra 1971.

Sedamnaestogodišnjakinja je putovala sa svojom majkom iz Lime u Peru u istočni grad Pukaljpa da poseti svog oca, koji je radio kao zoolog u amazonskoj prašumi. Ona je diplomu srednje škole dobila dan pre poletanja i sada je planirala da studira zoologiju baš kao i njeni roditelji.

Ali odjednom se let koji je trajao sat vremena pretvorio u noćnu moru kada su upali u ogromnu grmljavinu i munja je udarila u avion, padali su prema džungli ispod. „Sada je sve gotovo“, priseća se Džulijana Kopke poslednjeg što je čula od svoje majke.

Zatim, kada je avion počeo da se raspada u vazduhu, Džulijana Kopke i sedište za koje je bila vezana odvojili su se od samog aviona koji se raspadao. Sledeće što je znala je da je padala sa 10.000 stopa kroz vazduh i u krošnje.

Ali kada je Džulijana Kopke konačno tresnula o zemlju, ona je nekim čudom preživela – a njena priča o zapanjujućoj upornosti još nije bila gotova, zapravo tek je počela.

Džulijana Kopke
foto: ERNESTO BENAVIDES / AFP / Profimedia

Rođena u Limi 10. oktobra 1954, Džulijana Kopke je bila dete nemačkih zoologa koji su se preselili u Peru da proučavaju divlje životinje. Počevši od 1970-ih, njen otac je lobirao kod vlade da zaštiti džunglu od krčenja, lova i kolonizacije.

Posvećeni okruženju džungle, Džulijanini roditelji su napustili Limu da bi osnovali Panguanu, istraživačku stanicu u amazonskoj prašumi. Tamo je devojčica odrastala učeći kako da preživi u jednom od najraznovrsnijih i najneumoljivijih ekosistema na svetu.

„Odrastala sam znajući da ništa nije zaista bezbedno, čak ni čvrsto tlo po kome sam hodala“, rekla je Kopke, koja se sada zove dr Diler, za Njujork Tajms 2021. „Sećanja su mi uvek iznova pomagala da zadržim hladnu glavu čak i u teškim situacijama.”

Pod „sećanjima“, Kopke je mislila na to mučno iskustvo na Badnje veče 1971.

Tog kobnog dana, let je trebalo da traje sat vremena. Ali nakon samo 25 minuta vožnje dogodila se tragedija.

Džulijana Kopke je sedela u 19F pored svoje majke u avionu sa 86 putnika kada su se iznenada našli usred velike oluje. Avion je uleteo u kovitlac mrkih oblaka sa blescima munja koji su sijali kroz prozore.

Kad je prtljag iskočio iz pregrada iznad glave, njena majka je promrmljala: „Nadam se da će ovo proći u redu”. Ali onda je grom udario u motor i avion se razbio na komade.

„Ono što se zaista dogodilo je nešto što možete samo pokušati da rekonstruišete u svom umu“, priseća se Kopke. Opisala je vrištanje ljudi i buku motora dok je sve što je mogla čuti bio vetar u ušima.

„Sledeće što sam znala je da više nisam bio u kabini“, prisetila je ona. „Bila sam napolju, na otvorenom. Nisam napustila avion; avion je napustio mene.”

Još uvek vezana za sedište, Džulijan je shvatila da slobodno pada iz aviona. Zatim je izgubila svest.

Džulijana Kopke
foto: ERNESTO BENAVIDES / AFP / Profimedia

Kada se probudila, pala je 10.000 stopa dole usred peruanske prašume – i nekim čudom pretrpela samo manje povrede.

Ošamućena od potresa mozga i šoka od iskustva, Džulijen Kopke je mogla da obradi samo osnovne činjenice. Znala je da je preživela avionsku nesreću i da nije mogla dobro da vidi na jedno oko. Sa slomljenom ključnom kosti i dubokom ranom na listovima, ponovo je pala u nesvest.

Trebalo joj je pola dana da potpuno ustane. U početku je krenula da pronađe svoju majku, ali nije uspela. Na putu je, međutim, naišla na mali bunar. Iako se u ovom trenutku osećala beznadežno, setila se saveta svog oca da prati vodu nizvodno jer je tamo bila civilizacija.

„Mali potok će se uliti u veći, a zatim u veći i još veći, i na kraju ćete naići na pomoć.”

I tako je devojčica započela svoje mukotrpno putovanje nizvodno. Nekad je hodala, nekad plivala. Četvrtog dana svog putovanja, naišla je na tri saputnika koji su još uvek bili vezani za svoja sedišta. Sleteli su glavom u zemlju sa takvom snagom da su bili zakopani tri stope sa nogama koje su im virile u vazduh.

Jedna od njih je bila žena, ali je nakon provere Džulijana shvatila da to nije njena majka.

Među ovim putnicima, međutim, Kopke je pronašla vreću slatkiša. To bi joj služilo kao jedini izvor hrane do kraja njenih dana u šumi.

Otprilike u to vreme Kopke je čula i videla spasilačke avione i helikoptere iznad, ali njeni pokušaji da im skrene pažnju bili su neuspešni.

Avionska nesreća je izazvala najveću potragu u istoriji Perua, ali zbog gustine šume, avioni nisu mogli da uoče olupinu od pada, a kamoli jednu osobu. Posle nekog vremena, Džulijana Kopke više nije mogla da ih čuje i znala je da je sada zaista sama i da mora da pronađe pomoć.

Džulijana Kopke
foto: printscreen Youtube

Tokom svog devetog dana pešačenja u šumi, naišla je na kolibu i odlučila da se odmori u njoj, tada je pomislila da će verovatno umreti tamo u džungli.

Ali onda je čula glasove. Pripadali su trojici peruanskih drvoseča koji su živeli u kolibi.

„Prvi čovek koga sam videla izgledao je kao anđeo“, rekla je Kopke.

Muškarci se nisu osećali na isti način kao ona, oni su se malo uplašili od nje i isprva su pomislili da bi mogla biti vodeni duh u koga su verovali po imenu Džemanjabut. Ipak, pustili su je da ostane tamo još jednu noć i sledećeg dana su je čamcem odvezli u lokalnu bolnicu koja se nalazila u malom obližnjem gradu.

Posle 11 mučnih dana u džungli, konačno je bila spašena.

Nakon što je zbrinuta od zadobijenih povreda, Kopke se ponovo ujedinila sa ocem. Tada je saznala da je i njena majka preživela prvi pad, ali je ubrzo umrla od zadobijenih povreda.

Džulijana Kopke
foto: printscreen Youtube

Džulijana Kopke je nastavila da pomaže vlastima da lociraju avion i tokom nekoliko dana uspeli su da pronađu i identifikuju leševe. Od 92 putnika, Džulijana Kopke je jedina preživela.

Život nakon ovog traumatičnog događaja bio je težak za Džulijan Kopke. Postala je medijski spektakl — i nije uvek bila prikazana u saosećajnom svetlu. Kopke je razvila dubok strah od letenja i godinama je imala noćne more koje su se ponavljale.

Ali preživela je kao što je preživela i sama u džungli. Na kraju je nastavila da studira biologiju na Univerzitetu u Kilu u Nemačkoj 1980. godine, a zatim je i doktorirala. Vratila se u Peru da bi se bavila istraživanjem mamologije. Udala se i postala Džulijan Diller.

Džulijana Kopke
foto: printscreen Youtube

Godine 1998. vratila se na mesto nesreće za dokumentarac “Krila nade” o svojoj neverovatnoj priči. Tokom leta sa režiserom Vernerom Hercogom, ponovo je sedela na sedištu 19F. Kopke je otkrila da joj je to iskustvo bilo terapeutsko.

To je bio prvi put da je uspela da se fokusira na incident sa distance i, na neki način, stekne osećaj kraja, zatvorenosti cele te priče, za koji je rekla da još uvek nije dobila. Iskustvo ju je takođe podstaklo da napiše memoare o svojoj izuzetnoj priči o preživljavanju, “Kada sam pala sa neba”.

Uprkos prevazilaženju traume tog nemilog događaja, jedno pitanje je ostalo sa njom zauvek: Zašto je ona jedina preživela? Džulijen Kopke je rekla da je to pitanje i dalje proganja.

Bonus video:

Preuzeto sa: https://stil.kurir.rs/rss/lifestyle/

Admin

Read Previous

“DOLAZE MI DEVOJČICE OD 17 GODINA SA INVANZIVNIM RAKOM MATERICE” Dr Jeremić otkriva kardinalnu GREŠKU koju žene prave

Read Next

Пронађена беживотна тела двојице држављана Србије на Триглаву