Izuzetno tešku, tvrdu, napornu, čudnu i bitnu utakmicu odigrala je Srbija u Bakuu protiv Azerbejdžana.
Protivnik je u prvom kolu protiv Portugalije dokazao da je tvrd orah na koji se lako može slomiti po koji zub i ostati bez po kojeg boda.
Znalo se da Srbiju čeka novo “rudarenje”, šahovska borba i bezbroj duela sa protivnikom koji će se prvenstveno braniti kako zna i ume, da je čeka dugih 90 minuta da dokaže i na terenu da je bolja i ostvari tri bitna boda.
Azerbejdžan nas je tradicionalno dobrano namučio, iznervirao i naterao da se pitamo jesmo li mi uopšte dostojni vrha evropskog i svetskog fudbala.
I dobro je krenulo u tom izazovu. U ranoj fazi meča, Tadić je na sebi svojstven način odlično pronašao Mitrovića, a ovaj toliko rutinski i jednostavno zategao loptu i poslao je iza leđa golmana domaće selekcije.
Delovalo je kao da su izabranici Dragana Stojkovića poptuno svesni limita protivnika i formule kojom se takav protivnik pobeđuje.
Srbija je do gola, a onda i malo posle toga, igrala onako kako treba i imala konce utakmice u nogama.
Sigurno u predaji lopte, građenje iz zadnje linije, jednostavna, ali smislena dodavanja kako bi se lopta poslala kreatorima, a oni onda sa jednim ili dva kvalitetna poteza, izbacili odbranu protivnika iz komforne zone, stekli prednost i onda tu prednost u završetku akcija koristili.
Međutim, po ko zna koji put i iz ko zna kog razloga, Srbija je krenula sa greškama i ogromnim oscilacijama u igri.
Azerbejdžan je svoju igru zasnivao na odbrani svog gola, te kada su ga primili, morali su da izađu iz šablona i počnu da eksperimentišu i rade stvari iz rezervnog plana, a daleko od toga da su sposobni za tako nešto.
Umesto da to iskoristi da napravi prednost, stvori više šansi, postigne bar još jedan gol i potpuno bude krojač svoje sudbine, Srbija je dozvolila suprotni scenario.
Iako je imala loptu više u nogama i bila opasnija po gol rivala, naša selekcija je počela da greši u bazičnim stvarima, gubi loptu, ali i samopoudanje.
Kako je vreme prolazilo, a pogotovo nakon primljenog gola, primećivala se ogromna doza pritiska i nervoze, koja se odrazila u nesigurnosti u nogama i u glavi, pa su se loše stvari mogle nagovestiti.
A kada se priča o primljenom golu, neverovatno je da su “orlovi” direktno pomogli protivniku kod svakog primljenog gola u ovom kvalifikacionom ciklusu.
Poznato je da su ekipe koje je vodio Dragan Stojković uvek bar malo kuburile u odbrani, ali to ne bi smeo da bude slučaj i u reprezentaciji, koja je bogata veoma sposobnim i talentovanim igračima na tim pozicijama, pa će “orlovi” morati da porade na defanzivi i koncentraciji u istoj.
Reprezentativni fudbal je ipak veoma specifičan i u velikoj meri se razlikuje od klupskog, pa tako i najbolje i najkvalitetnije reprezentacije često ne igraju maestralan, tečan i divan fudbal za gledanje, te opravdavaju uvek uloge favorita.
Daleko od toga da je Srbija izgledala i igrala loše, ili ostvarila loš rezultat, ali za razliku od onih najboljih i najkvalitetnijih, Srbija nema prostora za kiks, pošto ih je privše načinila u prethodnih mnogo godina.
Da do tog kiksa, koji bi za sobom pokrenuo lavinu i teret koji bi čisto sumnjam naši reprezentativci izneli, postarao se najbolji strelac u istoriji ove zemlje.
Mitrović je po ko zna koji put pokazao da fudbal može izgledati kao najlepša i najjednostavnija igra na svetu. Prvi gol postigao je desnom nogom uz dva kontakta, drugi levom uz jedan i tako zapečatio tri boda protiv Azerbejdžana.
Mora se naglasiti i ogroman doprinos Sergeja Milinkovića Savića, koji je najverovatnije posle “Mitrogola” bio najbolji igrač na terenu.
SMS je tokom čitavog meča najbolji način dokazao koliko je “obrada” lopte bitan faktor modernog fudbala, uz tajming i ispravnost donošenja odluka, te u velikoj meri opravdao milione koji stoje pored njegovog imena na tržištu fudbalera.
A Mitrović, radi ono što najbolje zna i ume. Trese mreže u dresu reprezentacije i ne namerava da stane.
Peti gol u tri utakmice kvalifikacija i 31. u poslednja 32 susreta u nacionalnom timu su zaista nestvarna statistika i skromno je reći da Mitrović na leđima nosi celu reprezentaciju i da je najviše zaslužan za velikih sedam bodova u tri meča.
Uzevši u obzir da to radi igrač koji se našao na najvećem udaru kritika nakon partije i promašenog penala protiv Irske u kvalifikacijama za Euro, kao i izuzetno lošoj minutaži i klupskoj formi, to daje posebnu draž i veličinu Mitrovićevog uspeha.
Srbija je došla do druge pobede, a u tri utakmice u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo ne zna za poraz.
Dragan Stojković Piksi nema magični štap, pa ne treba još uvek guglati koliko koštaju karta i smeštaj za Katar i ko će nam biti protivnik u grupnoj fazi na SP.
Ipak, ono što je neminovno – u Srbiji su primetne promene, vezano je par utakmica sa povoljnim rezultatom, a sve to je dovoljno da samopouzdanje poraste, atmosfera zavreli i da se izgradi kolektiv koji napokon deluje kao tim, a ne skupina individua.
