Zasluge za obeležavanje Prvog maja najpre pripadaju američkim sindikatima, koji su 1. maja 1886. godine u Čikagu stupili u generalni štrajk. Bila je to reakcija na neispunjeno obećanje vlasti o donošenju zakona o osmočasovnom radnom vremenu koji je upravo tog dana trebalo da stupi na snagu.
Kada je policija krenula u napad na radnike, na njih je iz mase bačen dinamit. Bio je to početak krvoprolića u kojem je smrtno stradalo oko 50 štrajkača, a ranjeno ih je još sedamdesetak. Sedmorica uhapšenih demonstranata kasnije su pogubljeni vešanjem zbog optužbi da su držali “zapaljive govore”, čime su “podstakli nepoznatog atentatora da baci bombu na policiju”.
Radnička borba za osmočasovno radno vreme nakon ovih krvavih događaja više se nije mogla ignorisati, niti zaustaviti. Godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, odlučeno je da će se od 1. maja naredne godine mirnim protestnim povorkama obeležavati pokolj u Čikagu. Kao simbol radničkog bunta prihvaćen je crveni karanfil, koji je trebalo da asocira na krv prolivenu u borbi za njihova prava.
Prva seljačka prvomajska proslava u Srbiji bila je 1895. u selu Duboni, blizu Mladenovca. U zapisima Milije Radovanovića postoji ovaj opis:
Tako je 1947. za Prvi maj održana velika parada na Terazijama u oslobo|enom Beogradu. Veli~ala je radnike, a entuzijazam se mogao videti na licima svih. Tokom parade je čak puštena u rad i prva trolejbuska linija.
