Kada ćemo shvatiti da je celulit „izmišljena bolest“ zbog koje gubimo novac, razum i samopoštovanje?

Kako i zašto se desilo da nešto što je prirodni deo svake od nas postane naš najveći neprijatelj koji utiče na samopouzdanje? Istorija „narandžine kore“ puna je mitova i vreme je da ih srušimo.

Pre nekoliko nedelja teretana u kojoj treniram objavila je post na Instagramu i poručila nam da je „tri meseca dovoljno da već vidimo kako naše telo dobija potpuno nov oblik“. Tom prilikom ponudila je „paket za izvajano leto“, praćen emodžijem peščanog sata. Sat nam, valjda, poručuje da nam vreme otkucava. Početkom ove nedelje dobila sam i podsetnik. OSTALO JE JOŠ SAMO 12 NEDELJA DO LETA – velika slova su vikala na mene. Jer leto, leto je magično godišnje doba kada svaki pedalj naših tela dolazi pod veliku lupu i biva procenjen. Ukoliko smo „izvajale nov oblik“, dobro smo. A ukoliko nismo? E onda nema leta za nas. I zaista, kada sam pitala svoje pratiteljke na Instagramu da li ih je celulit ikada sprečio da pokažu noge u šortsevima, suknjama ili kupaćem kostimu, čak 43% njih je odgovorilo pozitivno.

Kada se setim svoje adolescencije, već sa početkom srednje škole krenulo je ludilo oko celulita. Sa petnaest, šesnaest godina smo, umesto razmenjivanja planova za blistavu budućnost, razmenjivale dijete, magične kreme i „proverene“ recepte protiv celulita. U svetu dial up interneta, izvor informacija su nam bili ženski časopisi, baš poput ovog koji sada čitate. Nakon što bi nam časopisi sjajnih korica objasnili kako je nedopustivo da kao mlade savremene i uspešne žene imamo „pomorandžinu koru“, uputili bi nas u to kako da joj objavimo rat – bilo najnovijim preparatima, kozmetičkim tretmanima, kućnim receptima ili – dijetama.

Vođene tim smernicama, jutro nam je počinjalo čajem od kukuruzne svile, zatim smo doručkovale pomorandžu, parče tosta i kafu koja je, na sreću i nesreću istovremeno, bila neograničena, pod uslovom da je bez mleka i šećera. Za ručak smo imale kuvano jaje sa pomorandžom, a za večeru isto što i za ručak, ali sa zelenom salatom umesto pomorandže. Već na prvom malom odmoru u popodnevnoj smeni počinjale smo da se tresemo od previše kofeina, a do velikog odmora vrtelo nam se u glavi. Jedva smo čekale da dođemo kući i bacimo se na zelenu salatu i kuvano jaje. U zavisnosti od toga koji je dan bio, čekala nas je i masaža kućnim vakuum masažerom koji sam, sva ponosna, dobila od roditelja za odličan uspeh i dobro vladanje, a koji smo međusobno prosleđivale. Bilo je mnogo lakše boriti se protiv „izmišljene bolesti“ nego protiv sistema koji nas je ubedio da je borba protiv celulita neophodna.

Da bih zaista i shvatila šta borba protiv celulita zapravo jeste, trebalo mi je više od decenije. I dan-danas, kada mi frizerka kaže: „Ma nije moguće da čak i ti imaš celulit!“, potreban mi je sekund da se trgnem jer pijem dosta vode, treniram redovno, pa opet imam celulit. Kako je to moguće? Moguće je jer ga ima gotovo svaka od nas. On je prirodan. I baš zbog toga, borba protiv celulita jeste toliko važna. Ali, to više nije borba koju je jedna srednjoškolka vodila padajući u nesvest na velikom odmoru, a kasnije i kao brucoškinja, kačeći se na elektrode, već ona protiv ideje da nam celulit određuje vrednost kao ženskog ljudskog bića.

Ideja o celulitu napada nas na barem dva fronta. Jedan nam prazni novčanike, i na taj način nam direktno ugrožava materijalne finansijske uslove života. Cellulaze, najnoviji magični tretman protiv celulita, košta između 5.000 i 7.000 dolara, a potrebno je više tretmana za postizanje petogodišnjeg rezultata. Drugi front je još opasniji jer nam slama volju. On nas ubeđuje da nam izgled sopstvene kože određuje vrednost. Patologizujući svoje telo, veoma lako možemo da skliznemo u patologizaciju svakog aspekta naših života. I ovo se ne tiče samo toga da li nas užasava nošenje šortsa, iako je vruće, iako je leto. Sve dok smo kritički zagledane u svoje butine i zadnjice i mrštimo se i na naznaku „pomorandžine kore“ mala je šansa da ćemo uspeti da sagledamo bilo šta dalje od toga.

Kozmetička industrija je, prema podacima Forbes magazina, 2019. godine vredela 532 milijarde dolara. Procenjuje se da će do 2025. godine prebaciti godišnju vrednost od 800 milijardi dolara. Da li će pandemija COVID19 uticati negativno na ovaj rast? Ne nužno. Teorija efekta karmina (lipstick effect) ukazuje nam da će, u trenucima ekonomskih kriza, ljudi pribegavati kupovini onih najjeftinijih luksuznih dobara, tražeći utehu u njima. Ili, kako to kaže NewYork Times – možda su vremena teška, ali naše usne izgledaju savršeno. Ipak, sa maskama koje trenutno nosimo, prodaja karmina je opala. Sa druge strane, lanac robnih kuća John Lewis u Ujedinjenom Kraljevstvu zabeležio je rast od 234 odsto u prodaji kozmetičkih preparata za negu lica, tela i kose krajem 2020. godine. Više vremena provodimo kod kuće, pa se više i negujemo i brinemo o svom zdravlju. Međutim, da li je rat protiv celulita zaista pitanje zdravlja i nege?

Prema dostupnim podacima, celulit ima od 85% do 98% žena i oko 10% muškaraca. Ipak, iako ga ima skoro svaka od nas, ubeđene smo da celulit nije normalan. Pijemo bezukusne čajeve, drljamo kožu bolnim masažama, izdvajamo dobar deo naših džeparaca ili plata za magične kreme, tablete i pakovanja, a neke od nas, kao ja od pre deset godina, spremne su i da se doslovno nakače na struju, samo da ga se reše. No, nijedna od nas ne uspeva u tome. Barem ne za stalno. Jer je on prirodni deo nas.

Ma koliko osuđivale svoja tela jer ne izgledaju onako kako bismo mi želele, ona su savršena, barem u čisto tehničkom smislu – uvek teže da se vrate ekvilibrijumu i svojoj normali. Celulit jeste normala. Zapravo, i smatran je normalom sve do 1920-ih godina, kada se, nekako ne baš iznenađujuće, pojava samog pojma celulit podudara sa otvaranjem prvih salona i SPA centara za negu i lepotu. Oni su, u lepezi svojih brojnih usluga, nudili i anticelulit masaže. 60-ih godina, pojam celulit javlja se u Vogue magazinu i odjednom, naša globalna borba protiv „pomorandžine kore“, odnosno, celulita počinje. Upravo zbog toga ga, Nurberg i Miler, autori naučne studije o celulitu iz 1978. godine, nazivaju „izmišljenom bolesti“.

Nažalost, u borbi protiv celulita ne gubimo samo milijarde dolara godišnje, gubimo i samopoštovanje sebe i svog tela, pa i razum povremeno, padajući u nesvest od gladi i kačeći se na elektrode. U široj slici, ovi gubici su mali, ma koliko za svaku od nas bili ogromni. Ali, šta je veće od toga? Šta je ono što se tiče svih nas zajedno? To je politička moć…

Ceo tekst Hristine Cvetinčanin Knežević pročitajte u majskom izdanju ELLE magazina koji je u prodaji na kioscima širom Srbije.