Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine, bilo je povod za početak Prvog svetskog rata, a atentator Gavrilo Principosuđen je na zatvorsku kaznu od 20 godina, gde je zverski mučen, sve dok nije umro u najgorim mukama na današnji dan, 28. aprila 1918. godine u češkom zatvoru Terezinu.
Gavrilo Princip bio je maloletan kada je izvršio atentat i zbog toga nije mogao da bude osuđen na smrt, umesto toga, osuđen je na 20 godina robije. Presuda je izrečena 28. oktobra 1914. godine kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet se kretao ka neminovnom razaranju.
Detalji njegovog tamnovanja do danas nisu sa sigurnošću potvrđeni i o njima se zna samo na osnovu svedočenja pojedinih zatvorenika, i sećanja stražara. U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas o njegovoj mučeničkoj smrti svedoče jedino okovi u zidu za koje je Gavrilo Princip bio svezan. Princip je ostavljan tako danima, a nakon godina torture izranjavljena leva ruka mu se inficirala i morala je da bude amputirana.
Osim okova, u vlažnoj ćeliji nalazile su se samo gole daske na kojima je spavao. Jedino društvo bili su mu pacovi. Zatvorenici u Terezinu generalno su izdržavali kazne u strašnim životnim uslovima. Hranjeni su neredovno, mučeni konstantno, a ako bi se neko razboleo – pre je ostavljan da umre, nego lečen.
Nakon godina takvog strašnog života, Gavrilo Princip jednostavno više nije mogao dalje. Umro je u zatvoru 28. aprila 1918. godine. Ironično, malo pred kraj Prvog svetskog rata.
Prema unapred predviđenom planu, telo Principa trebalo je da zauvek nestane. Sahranjen je noću u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju, ali je jedan od vojnika koji su učestvovali u kopanju rake, Čeh po nacionalnosti, nakon rata otkrio lokaciju groba.
Posmrtni ostaci Gavrila Principa i ostalih učesnika atentata su 7. jula 1920. preneseni u zajedničku grobnicu u Sarajevu da bi 1939. bili sahranjeni u “Kapeli Vidovdanskih heroja”. Na ploči ugrađenoj u kapelu na kojoj se nalazi natpis “Vidovdanski heroji” sa imenima Vidovdanskih heroja stoje i Njegoševi stihovi: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”.
