Viljareal je došao u Englesku pokušavajući da zanemari svoju evropsku istoriju – nikada nisu igrali u finalu evropskog takmičenja, a dva puta su ispali iz polufinala Lige Evrope.
Ipak, imali su poverenja u kapetana “žute podmornice”, Unaja Emerija, koji je izuzetno uspešan u ovom takmičenju – četiri puta je igrao u finalu, tri puta je osvojio.
Jedini put kada nije podigao pehar bilo je baš kada je sedeo na klupi večerašnjeg rivala.
Arsenal je sve nade polagao u ovaj meč, da sačuva sezonu, koja je daleko od uspešne.
Nisu imali dobar rezultat iz prvog mela, ali je bio aktivan i Mikel Arteta je verovao da ima odgovor za špansku ekipu, koja je u prvom meču pobedila sa 2:1.
Meč u Londonu je počeo sporo, i dugo je bio takav – bez uzbuđenja, bez šansi, bez rizika, što je sasvim očekivano.
Viljareal je prvi zapretio – prvo je Čukvueze lepo šutirao, ali je Leno još lepše odbranio.
Potom je i Dani Pareho probao iz slobodnjaka, ali nije bio precizan.
Posle pola časa igre, Arsenal je prvi put na meču došao do prilike, i tada su bili najbliži vođstvu.
Lopta je pala na nogu Obamejangu, ovaj je lepo gađao, ali je lopta zakačila stativu i završila van terena.
Ako je bilo razumljivo zašto nema riskiranja i uzbuđenja u prvom delu igre, nije najjasnije zašto Arsenal nije delovao kao ekipa koja juri rezultat u nastavku meča.
Viljareal je igrao sve sigurnije, izgledalo je da im ide sve po planu, dok je Arsenaligrao prilično “mršavo”, bez energije i bez ambicije.
Probao je Arteta sa izmenama, ušli su Lakazet i Martineli u igru, i donekle je uspeo da razbudi ekipu.
Arsenal je najbolju šansu dočekao u 78. minutu, posle brzog napada i sjajnog centaršuta Beljerina, kada je Obamejang visoko skočio i šutirao glavom – pravo u stativu.
Prekasno se upalila londonska mašina, a sve vreme je beskprekorno radila ova španska – defanzivna, oprezna, sigurna i samouverena.
U velikom finalu u Gdanjsku, 26. maja, igraće Viljareal i Mančester junajted, koji je poražen u Rimu, ali se, zahvaljujući ubedljivom trijumfu na “Teatru snova”, našao u finalu.
