ALEKSANDAR JE IMAO 8 GODINA KADA JE DOBIO DIJABETES: Evo šta ima da poruči roditeljima čija deca imaju dijabetes!

Aleksandar Opačićdanas ima 32 godine, predsednik je Dijabetološkog saveza Srbije, organizacije pacijenata u Srbiji koja je međunarodno priznata i članica IDF (International Diabetes Federation). Ovo je njegova priča:

“Imao sam 8 godina kada mi je otkriven dijabetes tip 1. Prve simptome je primetila moja majka. U noći sam se često budio da mokrim, svako malo su mi bila suva usta i stalno sam tražio da pijem vode. Na svakih 20 do 30 minuta sam dolazi sa rečima:”Ja sam žedan, ja sam žedan…”

Obzirom da je to bila 1997. godina kada informacije nisu bile dostupne kao danas i malo se znalo o dijabetesu, ipak moja majka je na sreću prepoznala simptome i brzo reagovala.

Aleksandar Opačić

Odveli su me ujutru da na prazan stomak izmerim glikemiju. Kada su stigli rezultati pokazali su da je šećer 8,4. To je bio već prvi alarm, da se odmah obratimo lekaru. Poslali su nas u Institut za majku i dete u Beograd. Na prijemu u Institut ponovo su mi izmerili šećer. Meni je za tih sat i po, dok smo stigli do Instituta, šećer skočio na 14, da bi do uveče šećer otišao na 22.

Kada su moji roditelji čuli da mi je šećer 22, nisu ni znali da li ću preživeti, ni šta se dešava sa organizmom u tom slučaju. Meni su tada dali prvu injekciju insulina i tako je sve počelo!”

Neki najčestaliji simptomi koji ne smeju da se zanemaruju su učestalo mokrenje, povećana žeđ, suva usta, gubitak na telesnoj težini.

*Da li je u porodici bilo osoba koji su oboleli od dijabetesa?

“Ne. Kada govorimo o dijabetesu tip 1 on je uglavnom genetska predispozicija. Ali ako ima dijabetes strina, baba, tetka, vi niste u riziku, to ne ide po toj liniji. Čak i ako jedan od roditelji ima, vi niste u velikom riziku. Jeidno ako oba roditelja imaju tip 1, onda ste u nekom riziku, ali ne mora da znači da ćete dobiti dijabetes. Generalno kod mene, niko u porodici nije imao dijabetes,ja sam prvi slučaj sa dijabetesom.”

*Da li ste kao dete imali neke bolesti, ili ste iz “čistog zdravlja” dobili dijabetes?

“Nisam imao nikakvo teže oboljenje. Imao sam bronhitis, ali to sada ima svako drugo dete. Kod mene je bilo zanimljivo i to što do dobijanja dijabetesa nisam ni voleo da jedem slatko. Izbegavao sam slatkiše, nisu mi čak ni prijali. Ali eto, život ti to namesti tako da sam na kraju dobio dijebates…”

*Kako vaši roditelji tada reaguju…

“Da vam kažem nešto: celokupno društvo nije dobro informisano o dijabetesu ni dan danas, a nije bilo ni tada. Znam, priča se o dijabetesu, ali niko ne zna ništa pobliže.

Zbog toga je osećaj straha kod roditelja neminovani on mora da postoji. Roditeljska briga je takva, da su moji roditelji tek posle 18 godina mog života sa dijabetesom malo odahnuli. Oni i dan danas imaju strahove, ali su videli na kojem sam stepenu edukacije, da sam postao edukator da držim predavanje na temu dijabetesa, da ja savetujem roditelje i sada im to lakše pada. Ali oni su tada prolazili kroz golgotu.

1997. godine mi osim lekara nismo imali kome da se obratimo. Kod lekara se ide na kontrolu jednom u tri meseca ili jednom u šest meseci i to je to. Za roditelje čije dete ima dijabetes, 24 sata su duga, a ne tri meseca. Hiljadu i jedno pitanje “zašto”, a ne i uvek hiljadu i jedno “zato”! Jer je dijabetes takva bolest da odgovor uvek i nije isti.

Na one ljude koji imaju dijabetes tip 1,na nivo šećera u njihovom organizmu utiče i promena vremena, u 90% slučajeva možemo da kažemo da je to zbog uzimanja hrane, odnosno ugljenih hidrata ili nedovoljna fizička aktivnost,međutim, neki upalni proces, neka infekcija nama naglo podiže nivo šećera u krvi.

Nedovoljno sna može da se odrazi. Stes. Recimo, ako se dete iznervira u školi zbog ocene, njemu može zbog toga da skoči šećer. Nedovoljno vode, može da izazove skok šećera. Razloga je mnogo.

Roditelji su opravdano u strahu. Ali danas u 21. veku, u 2021. godini, postoje mnoga udruženja u kojima su roditelji čija deca imaju dijabetes.

Ljudi danas imaju kome da se obrate. Imaju koga da pozovu, da se konsultuju. Ta međusobna socijalizacija je, iz mog ugla, mnogo važna. Zamislite da imate nekoga ko prolazi isto što i vi ili je prošao pa ima niz saveta da vam kaže.

Kada roditelji imaju koga da pozovu, s nekim da se posavetuju, odmah su mirniji.

Kada sam se razboleo mi smo morali da mućkamo sami insulini da sa velikim iglama dajemo insulin. Detetu sa 8, 10 ili 12 godina, kada morate dati inekciju sa tolikom iglom i to 4 puta dnevno, nije baš lako. A danas su te iglice 4mm, 6mm i mnogo je lakše za prihvatiti.

Evo ja mogu da kažem, iz svog iskustva do pre 20 godina i danas, mnogo stvari je uznapredovalo.

Osoba koja živi sa dijabetesom, na dnevnom nivou mora da donese čak 80 % više odluka od zdrave osobe.Upravo zbog računanja koliko ugljenih hidrata sme da pojede, šta ću da pojedem, idem na sport, koliko da smanjim insulin, šta ću da pojedem posle treninga.

Od momenta kad ustanete, pa do doručka, vi morate da donesete barem 5 odluka.

Dijabetes jeste kompleksna bolest, mada mi uvek kažemo da je to stanje sve dok se ne jave prve komplikacije, e onda nastaje bolest.

Dijabetes može da se drži pod kontrolom, može da bude stabilan i može da se živi kvalitetan život.

Ima mnogo mladih uspešnih ljudi koje dijabetes ne ograničava. Ja za sebe mogu da kažem da me dijabetes izgradio kao ličnost.Naučio me disciplini, naučio me da vrednujem život,da budem svestan koliko je zdravlje bitno i negde je dijabetes taj koji me gurao da dokažem sebi i okolin da ja mogu, da ja sve mogu.

Samo je do nas da li ćemo uzeti dijabetes u svoje ruke ili ćemo govoriti: “jadan ja imam dijabetes.”

Deca sa tipom 1 dijabetesazasnivaju porodice, treniraju sportove, normalno žive i rade…”

PORUKA ZA RODITELJE DECE OBOLELE OD DIJABETESA:

Posebna poruka roditeljima je da ne moraju kompletno da menjaju život jer njihovo dete ima dijabetes. Recimo ako se tom detetu ne preporučuje pohovano, roditelji kažu:”E mi više nikad nećemo jesti pohovano!”

To roditelji rade iz dobre namere, ali deca tada osećaju da sa njima nešto nije u redu, da su bolesni, te da se zbog njih moraju svi prilagođavati.

Treba dete naučiti od malih nogu da vodi računa o sebi,da samo sebi, ako je to moguće, daje insulin, da brine o svom zdravlju. Roditelji moraju da slušaju savete lekara. Nikako pribegavati alternativnim metodama lečenja dijabetesa. Treba što više da se edukuje cela porodica i da se razgovara sa detetom, da mu budu podrška, ali ne u smislu: “Jao jadno naše dete! Zato što ti imaš dijabetes, sada ćemo mi tebi da kupimo to i to…” Ne! Treba da se ponašaju kao da je sve pod kontrolom. Organizmu našeg deteta fali insulina i mi taj insulin uzimamo kroz penove, kroz špriceve, nije bitno, i vodimo zdrav život. To je to.

To možda izgleda lako kad ja to pričam, ali sve se može, samo treba malo vremena, jer ništa ne dolazi preko noći!”

(Stil.kurir.rs/ Vanja Milenković)

Preuzeto sa: https://stil.kurir.rs/rss/lepi-zdravi/

Admin

Read Previous

Šta bi ukidanje granica sa zemljama u okruženju značilo za privredu Srbije

Read Next

AKO NE MOŽEŠ DA LETIŠ – TRČI, AKO NE MOŽEŠ DA TRČIŠ – HODAJ, ALI UVEK IDI NAPRED: Moćni citati Martina Lutera Kinga!